sirotinja-banner

Večiti rivali i politika

Posted in Uvod

zvezda-partizan  Nepisano je pravilo, koje važi već dugi niz godina, da navijač "Crvene zvezde" ili "Partizana" postaješ u ranom detinjstvu i ostaješ "veran" svom klubu zauvek. Igračima ili navijačima koji zamene klubske boje teško se oprašta "nevera". Uticaj sredine na biranje klubskih boja je veliki i u velikom broju slučajeva cele porodice imaju ista navijačka uverenja. Ima slučajeva da pod uticajem rođaka, komšija ili porodičnih prijatelja deca navijaju suprotno od svojih roditelja. Najčešće se to dešava podmićivanjem dece sitnim poklonima i iza leđa roditelja. U trenutku kada se dete javno izjasni da navija za protivničku ekipu obično dolazi do razočarenja a u ne malom broju slučajeva i do porodičnog nasilja.

  Vremenom, ako dete ostaje pri svom stavu, većina roditelja to prihvati, nevoljno ali slobodna volja deteta se uglavnom poštuje i ukućani se navikavaju na drugačije mišljenje u okviru porodice. Nesigurnim roditeljima ova situacija izaziva stid i sramotu a stabilne porodice prihvataju različitost kao individualno pravo svog ukućanina. Tolerancija u takvim porodicama je uglavnom na višem nivou od proseka. Većina ljudi navijanje prihvata kao nešto periferno u svom životu, ako imaju vremena pogledaće utakmicu svog kluba a ukoliko imaju važnijih obaveza zadovoljiće se informacijom o rezultatu. U situacijama kada se izdigne iznad prosečnosti neki drugi klub, osim večitih rivala, moguće su simpatije ili čak izjašnjavanje da su klubske boje zamenjene ali to nije dugotrajno. Pri prvom derbiju srce će opet zakucati u korist omiljenog tima.

  Sve ovo napisano odnosilo se na sport ali nameće se zaključak da takva pravila važe i u oblasti politike ili umetnosti. Donekle je to tačno ali...

  Gledajući unazad od prvih višestranačkih izbora u Srbiji početkom 90-ih do današnjih dana imamo grubu podelu na vlast i opoziciju. U tih prvih 10 godina razne analize su tvrdile da za opoziciju glasaju mlađi i školovaniji a za vlast stariji i manje obrazovani. Prvih 10 godina višestranačkog sistema proteklo je u pokušajima tadašnje opozicije da ubedi narod da vlast ne radi u interesu naroda i da bi oni to umeli da rade bolje. Krajem 2000.godine većina prihvata takvo gledanje na političku situaciju i daje šansu opoziciji da stvari promene na bolje. Prvobitni pokušaji promena su naglo prekinuti ubistvom premijera u martu 2003.godine i posle nekoliko meseci pokušaja da se u vanrednom stanju nađu krivci za ovaj atentat na vanrednim izborima narod se okreće opciji koja ga ubeđuje da će sve biti bolje ako se ništa ne menja. Nekoliko godina kasnije na izborima pobeđuje opcija koja govori da su nam promene potrebne ali da ne treba da se žurimo, čak da ne treba ni da razmišljamo previše, ima ko će to da radi umesto nas. Sredinom 2012.godine na vlast se vraćaju oni koji su na vlasti bili prvih 10 godina višestranačja u našoj zemlji, uz mali dodatak onih koji su na vlasti bili predhodnih 12 godina.

  Čemu služe ova podsećanja i poređenja navijača i političara? Prosečan građanin Srbije koji je navijao za svoj omiljeni klub 1990.godine i danas navija, sa manje ili više žara. Prosečan glasač u Srbiji uglavnom je glasao za iste opcije tokom zadnjih 20-ak godina, ili nije glasao. Rezultate izbora obično je odlučivalo to koja opcija će imati manje stalnih glasača koji neće glasati. Prosečan političar je od 1990.godine do danas promenio nekoliko partija, uglavnom posle izbora, priklanjajući se opciji koja je tog trenutka imala većih izgleda da zadrži vlast.

  Ona politička opcija koja prva shvati da treba da ispuni obećanja koja daje svojim glasačima imaće šansu da na vlasti ostane duže i samim tim imaće vremena da u delo sprovede veći deo svojih obećanja.

  Zvezda ili Partizan svake godine sezonu počinju sa ciljem da postanu prvaci. Jedan od ta dva tima, uglavnom, uspeva a drugi ne. Pobednik može biti samo jedan. Gubi li poražani tim na kraju svoje sezone navijače? Naravno da ne. Navijači budu tužni ali uvek je pred njima nova sezona i nova šansa.

  Ideje pojedinih političara da će uspeti da pridobiju 60% ili 70% glasača je neostvarljiva. Na papiru je to moguće ali u stvarnosti nije. U našoj siromašnoj zemlji većina uvek teško živi i kada dođu izbori postoje samo dva načina kako izražavaju svoje nezadovoljstvo, glasanjem protiv vlasti ili neizlaskom na izbore. Ovaj moj zaključak želim da dokažem sledećim činjenicama:

1. Vlast više pokušava da plasira stav da je opozicija gora od njih nego stav da su oni spremni da učine nešto za korist većine građana. Ovaj sistem je funkcionisao bez greške prvih 10 godina (1990-2000) uz pomoć svih ostalih mehanizama koje vlast ima, sudove koji poništavaju neželjene rezultate, policiju i vojsku koja drži narod u strahu od odmazde i službe bezbednosti koje šire nesigurnost svojim tajnim operacijama.

2. Ako kampanja uspe opozicioni glasači su demoralisani i na izbore ne izlaze. Ako kampanja ne uspe opozicija dolazi na vlast ne svojom zaslugom već lošom kampanjom vlasti koja izazove nadprosečan izlazak opozicionih glasača i manji izlazak glasača vladajuće opcije jer im se čini da njihov izlazak nije neophodan. Primer za ovo su izbori 2000.godine gde je vlast unapred proglasila svoju pobedu ili izbori iz 2012.godine kada je vlast vodila negativnu kampanju prema kandidatima opozicije a svoje uspehe preuveličavala.

3. Postoji narodna poslovica: "Ko se hvali sam se kvari" i mnoge druge koje upućuju istu poruku. Kada neko ponovi 100 puta da nikada ne laže, da nikada ne krade, da nije upućen u pronevere ljudi oko sebe itd... na kraju izazove kod većine glasača pitanje: "Zašto se unapred brani kada ga niko ne napada". Taj mali crv sumnje obično izazove promenu raspoloženja, antipatiju ili ravnodušnost. Ako uz predhodnu vlast, koja je krala, glasač nije lepo živeo a danas kada nema krađe živi još lošije pitanja se produbljuju. U čemu je problem? Ko tu ne radi svoj posao kako treba?

4. Pamte se izjave raznih političara ali većina se zaboravlja. Kada sumnja počne da obuzima glasača pojedina sećanja se vraćaju, posebno ljudima koji su imali teške traume u prošlosti. Preusmeravanje besa prosečnog glasača na ciljane političke protivnike za koje se smatra da su idealni za napad su kratkoročno uspešne akcije a dugoročno se vraćaju kao bumerang, uglavnom.

  Da završim sa ovom pričom, ili navijaš za Zvezdu ili za Partizan ili te to ne zanima, nema četvrtog rešenja. U politici možda imaš želju da većini bude bolje ali dolaskom na vlast želiš da samo tebi bude bolje, za ostale ako nešto pretekne, a ako ne pretekne nema veze. Tužno ali nisam video do sada nikakav dokaz da to nije tačno.

partizan-zvezda

 

Komentari  

0 #1 Mali komentarAca 22-07-2013 01:16
Mislim da tvoja poređenja navijača i glasača nisu u redu, nisu realna
Citat

O tome: "Kako je to biti siromah" . . . www.sirotinjaraja.info